Парадокс Југославизма у очима појединих Срба

Парадокс Југославизма у очима појединих Срба

Већина данашњих Срба патриота се слаже у једном - Југославија је највећа грешка коју је српски народ направио у 20. веку, а можда и у целој историји. ''Троједини народ'', а посебно ''Братсво и јединство'' довели су до тога, да Срби данас немају решено своје национално питање, да смо ишчезли(и ишчезавамо) са територија које су вековима, па и десетинама векова биле наше. Поводљивим Србима се врло брзо свидела идеја јединства, братства и слоге са другим народима, иако ми те ''братске'' народе нисмо ни познавали, ни у историјско-културном ни у смислу њиховог менталитета. Многи интелктуалци и истакнути људи свог времена, нашли су се у огрмној заблуди. Међутим, постојао је и мали број људи, које с правом можемо ословити великим који су, пре готово 90 година увидели оно што неки ни данас не виде. Овим текстом представљамо три таква човека, два позната, али никад стављена на право место, док је трећи прилично анониман нашој јавности.

Војвода Живојин Мишић

О херојским подвизима нашег славног војводе може се нешто прочитати у књигама које обрађују нашу националну историју. Жућа, како су га од милоште звали, један од највећих српских војсковођа икада, човек чији се маневри проучавају на војним академијама, оставио је неизбрисив траг у нашој ратничкој историји. Поред војничког генија овог српског сељачког сина, красила је огромна интелигенција, далеко већа од свих политичара његовог доба.

Мало је познато да је управо војвода Мишић један од првих који је увидео пошаст југословенства још далеке 1919. године. У разговору са краљем Александром ''Ујединитељем''. Белешку која говори о војводином разговору са краљем сачувао је његов секретар Милорад Павловић, а повод разговора је Мишићева мисија у новоослобођеним крајевима Госпићу,Сиску,Вараждину, Загребу и другим местима. Када га је краљ Александар упитао за мишљење о Хрватима, славни витез је без сумље одговорио: Из свега што сам чуо и видео ја сам дубоко зажалио што смо се на силу Бога обмањивали некаквом идејом братства и заједнице…сви они једно мисле, то је свет за себе, ма са каквим предлогом да се појавиш…ствар је пропала…Ништа се неће моћи учинити. То нису људи на чију се реч може ослонити. То је најодвратнија фукара на свету, која се не може зајазити ничим што би јој се понудило. Мишић је у истом разговору предложио, да ако се ствари не промене, Хрвати добију своју државу, па нека ломе главу како знају. Када га је краљ питао где ће бити границе ако дође до поделе, Мишић је једноставно одговорио: Границе ће тамо бити где их ми повучемо, а ми ћемо их повући не онде где наше амбиције избијају на површину него онде где историја и етнографија кажу: где нам језик и обичаји, традиције и најзад где се сам народ по слободној вољи определи, па ће то бити и право и Богу драго. Уз све ово, Мишић је краља упозорио да ће се, ако га не послуша, горко кајати.

Краљ га није послушао, а ми можемо још једино да се кајемо и додамо овом великом Србину још по неки епитет.

Јован Дучић

Јован Дучић је несумљиво један од наших највећих књижевника 20. века. Међутим, осим што је иза себе оставио прелепу песму љубави према својој земљи, Дучић се бавио и политичком анализом и то у веома бурном периоду, средином Другог светског рата. И док су у НДХ Срби убијани на начине којих су се и сами СС-овци згражавали, ''Народно-ослободилачки'' покрет(за ослобођење ког народа се борио? питање аутора) је стварао нову Југославију, која се разликовала од претходне једино по томе што је унутар ње Хрватска без Херцеговине, коју је, као и многе територије добила на поклон ''споразумом'' Цветковић-Мачек. Нажалост, поред комуниста, и многи други српски политичари су маштали о Југославији по завршетку рата, неки додуше и са Великом Србијом као федералном јединицом. Једино је Јован Дучић, у својим студијама детаљно објаснио историјски развој југославизма, погубног, понекад више хрватског него српског, али и идола коме се Срби клањају и у кога верују иако нема ничега што би их повезало са тим. У својим текстовима који су излазили у ''Американском Србобрану'' пред сам крај живота, Дучић објашњава, прекорава, али и пророчки опомиње. Треба споменути и анализу психолошког профила Хрвата, као и њихових главних вођа тога доба, који су кокетирали подједнако србофобијом и југославизмом. Ове квалитетне и обимне студије су сакупљене у књигу ''Верујем у Бога и у Српство'', која је морала да чека (привидан) пад комунизма 1991. да би била објављена, јер комунистичке власти нису могле да дозволе да им један ''страни плаћеник'' и ''слуга капитализма'' руши свето ''братство и јединство народа и народности''. Иако објављена готово пола века пре, ова збирка студија објашњава и неке појаве које су биле присутне током деведесетих, а богами су ту и данас. Пре свега, ту је слепило српских политичара, национална учмалост, али и нерешено национално питање, као и глорификација највећих непријатеља овога народа. Онако како је некада Београд дочекивао Кватерника, тако Срби данас са овацијама дочекују хрватске певаче и ''умијетнике'', исте оне који нам тако срдачно, сваком приликом нуде секиру.

Дучићу само можемо захвалити на заоставштини, која ће нам, надамо се, једног дана помоћи да се освестимо.

Крста Цицварић

Крста Цицварић је један од оних Срба који су буквално заборављени, али само у Србији. Енглези су га давно ставили у свој лексикон новинарства. Да, Крста Цицварић је био новинар, пореклом са Златибора. По опредељењу је био социјалиста, што ће многима звучати чудно, с обизиром како излгеда социјализам у данашње време. Не улазећи у полемике о његовом животу, као и о критичким освртима на владику Николаја, можемо слободно рећи да је, такође увидео пошаст југословенства. У листу ''Балкан'' од 21. X 1936 износи, што многима тада није одговарало: критику стварања Југославије, уместо Велике Србије; као и Дучић обелодањује хрватски ''југославизам''; критикује српске политичаре због признавања некаквог ''хрватског питања''.
Место Велике Србије проглашена је Југославија. Тиме је хтело да се направи један компромис између српског и хрватског националног идеала, да се створи синтеза између Велике Србије и Велике Хрватске. Ова реченица довољно говори о озбиљној Цицварићевој анализи. Можемо са приличном сигурношћу рећи да је овај текст један од разлога зашто су га комунисти стрељали 1946, остарелог и слепог.

Остали који се нису слагали са радикалним југославизмом

Поред ова три човека, потребно је споменути још неколико људи који су увидели грешке наше националне политике. Ту је, пре свих Стеван Мољевић, који је, по окончању рата видео Велику Србију, али као део нове Југославије. Требало би споменути и организацију ''Уједињење или смрт'' у којој су неки видели управо противнике југославизма у коме нема места за српске националне интересе. Не треба заборавити да су многи чланови ове организације своје говоре завршавали са ''Живела Велика Србија!'', док је панславизам и југославизам код њих био мање-више маргиналан. После Солунског процеса, одређен број чланова је, нажалост постао поборник комунизма, те је тако и последња линија очувања интереса Срба пала.


Да би смо успешно разумели ситуацију у којој се данас налазимо, потребно је сагледати грешеке из прошлости. Ретроспективно, ту прво налазимо на југословенство у разним облицима. Његове корени се лако могу прозрети, у идејама о ''бијелим'',''црвеним'' и осталим Хрватскама, али што је још битније, треба се упознати са онима који су ишли, у то време, за истином, а не за већином. Само тако ћемо моћи да скупимо снаге и исправимо грешке на које су нас упозоравали. И на крају, остаје само једна порука, цитат Јована Дучића:

Ако држава није национална, онда је само једно велико предузеће, једна велика задруга, али не и - држава.