Апатија

Ако се нешто, поред неслоге, може окарактерисати као свесрпска појава, историјски дуговечна, онда је то свакако апатија. Ова грчка реч најбоље описује стање у Србији и српским земљама, али што је још горе, и у српском националном бићу. Учмалост, незаинтересованост, или једном речју бег од предачких завета и аманета, у српском народу 21. века је готово глобална појава. Апатија не траје од јуче, нити је почела бесправним проглашењем независности Косова и Метохије, она је, као баук одавно присутна српским небом и делује паралелно са јабуком раздора. Како се ова појава може сматрати готово психолошком одредбом Срба, ваљало би појаснити узроке и евентуалне последице даље денационализације српског идентитета.



Војвода Јован Стојковић Бабунски, симбол четничке акције 1903-1918, данас потпуно заборављен

Сећате ли се 1912. године? Да, у школама се и даље учи да је то она година у којој су Срби коначно ослободили Свето Косово, Стару Србију, своју Маћедонију. Иако формално у савезнштву, Срби, како србијански тако и црногорски, су поново понели највећи терет. Гинули су младићи испред Куманова, интелектуалци око Битоља, ослобађао је српски сељак Једрене. Две године касније, зачет је рат, који је првобитно требало да окупи све Србе западно од Дрине, а који се касније претворио у безглави интернационални југославизам. Ту је, можда и све почело, од погубности једног пројекта, чији су творци били романтичари уместо реалисти. 1918. године, моћна Аустро-Угарска монархија је престала да постоји, а на добром делу њених територија, јавља се још једна вишенационална држава – Краљевина Срба,Хрвата и Словенаца. Оно што додатно збуњује је чињеница да се неко одрекне својих националних интереса, зарад туђих. Управо то одрицање је слика свих данашњих сукоба и конфликата на Балкану. Српски политичари су се одрекли источног Баната, примера ради, да би заоштрили односе са Италијом, а све за рачун Загреба. Истина је да су се у новоствореној држави, готово сви Срби нашли у једној држави, али исто то је било могуће и у јединственој српској држави. У периоду 1918-1941. почиње нов усуд, који је у последње време достигао свој врхунац.


Југословенство је плаћено како главом краља, тако и многим главама Срба

Мали број српских интелектуалаца је увидео погубност овакве творевине. Многи национални хероји из протеклих ратова су Краљевину СХС видели као ново Душаново царство, а Хрвате и Словенце као своју ''истокрвну'' браћу. Међутим, реалност је била апсолутно другачија. Словенци, а нарочито не Хрвати југословенски покрет нису видели као нешто стално и вечно, каквим су га приказивали српски политичари. У државу са Србима се ушло, пре свега због опасности од потенцијалне српско-италијанске границе, предвиђене 1915. године. Како су године одмицале, политичка криза узимала све више маха. Хрватски политичари, виде своје шансе за оцепљењем јасније него у доба двојне монархије и почињу тежње за самосталношћу. Српска елита, опијена апатијом то не види. За краља и политичаре, све је идеално и прожето хармонијом, без обзира што су српске области десет пута сиромашније од оних насељених већином хрватским становништвом. Кулминација се дешава крајем 1928. године, када увреде са хрватске стране постају неподношљиве, да се част победника Првог светског рата морала бранити револвером. Па и после убиства браће Радић, слепило постаје још јаче – три народа постају један – Југословени, уместо да се држава подели.

Истовремено, јачају и други сецесионистички покрети. У Македонији, бугарски терористи вршљају, врше терористичке препаде и шире своју пропаганду. Срби исламске вероисповести, полако постају ''муслимани српскохрватског говорног језика'', док српска Фиренца, Дубровник, по први пут у историји постаје град са доминантним хрватским становништвом. Ништа боља ситуацја није ни у остатку Далмације, Срби католици полако, али сигурно постају Хрвати, па чак и неки Срби православне вере. И за све то време, Београд се бави хрватским питањем у Истри и крајевима који су под италијанском влашћу.

1939. створена је тзв. ''Бановина Хрватска'', држава у држави, историјски потпуно неоснована, чија је јужна граница, тотално неосоновано ишла све до Боке Которске! Српски интелектуалци опет ћуте, да би у истом стању дочекали Други светски рат и стварање ''Независне државе Хрватске'', те Велике Албаније, Мађарске и Бугарске.

ат се завршава победом антифашистичког блока, а победом комуниста код нас. Као и обично, поново преседан: поражени постају победници. Хрватска добија мало мање територије него у време Бановине Хрватске, Босна и Херцеговина постаје бастион ''братства и јединства'' са своја три народа, иако историја памти да је од вајкада тамо живео свега један народ, српски. Црногорци и Македонци добијају статус нације, мимо свих историографских и етнографских норми. У Македонији се спаљују српске крштенице, затиру српски споменици и преправљају презимена. Срби исламске вероисповести сада коначно и добијају статус посебне нације као ''Муслимани'', а Србија, мало већа него у време немачке окупације, једина има две аутономне покрајине, чија је независност готово сасвим могућа. Овде је пораз српских националних интереса био потпун.

Онда су дошле деведесете, које су, донеле нешто што се могло и очекивати – нове сукобе. Срби су почели помало и да се освешћују, црква више није била табу тема, слава такође. Али и то је било прекасно, јер су неки већ предвидели како ће изгледати нова Евопа, у којој, како смо и сами сведоци, за Србе нема много места. Срби, којих је мање него икада, махом теже да коначно створе јединствену државу. Македонци и ''Бошњаци'' су одавно посебна нација, Црногорци, иако остају у Југославији, све дубље тону у ''Дукљанство'', а Дубровник је одавно изгубио свој српски карактер. И по ко зна који пут, политичари издају интересе сопственог народа, а самом народу није до националне државе, већ до ''бољег живота''. Република Српска Крајина нестаје 1995. године, без много емоција код остатка Срба. Једноставно, све се завршило и по оној комунистичкој: ''Идемо даље'', а куда и како, није важно. Док су се водили ратови, много Срба је остало ван фронтова, или макар није ни покушало да помогне својим сународницима на било који начин.

Пре две године, Црна Гора је постала независна држава, под покровитељством заговорника идеје ''Црвене Хрватске'', Јеврема Брковића. Опет се и то дочекало прилично хладно, по принципу ''Нека га, сви ћемо у ЕУ''. Црногорски језик је одавно више од вица озбиљних лингвиста, а Црна Гора и Хрватска имају прилично пријатељске односе.

И на самом крају, шиптарски терористи су прогласили независност вековне српске територије, пошто су претходно, наше цркве и манастире прогласили својим. Званична Србија је одговорила прилично хладно, народ још и некако, али како ствари стоје све се поново препушта забораву. Све се више прихвата идеја о Косову као независној држави, протести су све ређи, једном речју, апатија поново делује. Домановићево ''Мртво море'', одавно је живо блато у коме сви тонемо, полако али сигурно. Они који се предају тону полако, а они који покушају да се спасу или потону одмах, или се избаве. Избор је на нама.