Friday, October 19, 2007

Апатија

Људи на станици мирно чекају градски превоз, сад доста мирније улазе у њега, раније су се макар борили за седиште. Возач мирно управља возилом не трудећи се да то ради мало брже. Све ми се чини тако мирним и тихим данас. Као да су сада почели да своје незадовољство исказују нереаговањем. Навикли су се на лош живот и проблеме. Ваљда више не виде смисао ни у чему па им је свеједно. Нико не примећује да би ситуација могла да буде другачија него што јесте. Или чак и неверује да би то било могуће. Све што им се дешава прихватају као нужност. Не желе да протествују ни против гужве у самопослузи.

Излаз више не траже у борби против постојећег стања већ у бежању од тога у неки свој затворени свет у коме виде излаз. Окрећу се неким ситним задовољствима, јер како кажу, живот чине мале ствари. Али мале ствари су увек ту у нашим животима ма шта радили. Ми ћемо увек моћи да одемо код пријатеља на роштиљ или код сестрића на рођендан. Где је оно због чега живимо? Надам се да се неће испоставити да живимо за мирис прве јутарње кафе и тренутак када нас нико неће дирати.

Ако је тако са малим стварима и малим проблемима, шта је онда са великим проблемима? То наравно нису њихови проблеми као ни све остало што се наводно не дешава њима. Страх и безвољност довели су их до губитка части и поноса. И ако тога нису свесни они су пали најниже. Изгубили су свест о постојању било чега другог осим себе самих. Изгубили су и националност и националну свест. Сада им можеш узети њихову земљу, дати је на управу туђину, населити је последњим људским шљамом, уништити све трагове постојања њиховог народа они ће опет бити задовољни што си им оставио голи живот. Живот који они живе није вредан живљења. Ако ни због чег другог онда због одсуства сваког смисла у њему. Остаје само лудачка и суманута јурњава за задовољствима која су пролазног карактера и обично се морају куповати у продавници.


19 10 2007
Аутобус

1 comment:

Anonymous said...

Fantastican tekst!