Чије су хрватске домољубне песме?

Од Руђера Бошковића и Џива Гундулића, преко фелдмаршала Боројевића, па све до Николе Тесле, одређени историчари у Хрватској, али и шире, покушавају да докажу да је доста тога на овом свету – у ствари хрватско. Поред поменутих великана, неки у свом безобразлуку иду и даље, те тако данас имамо чак и хрватску ћирилицу и хрватске гусле! Да ту нешто не ваља, већини је одавно јасно, но, веровали или не, ствари могу отићи много даље.

Светозар Боројевић - крштен у Православној цркви, његов отац је био православни свештеник, данас је он за хрватске историчаре - Хрват!

Родољубиве песме – најлепши стихови посвећени вољеној земљи и народу. Срби имају доста дугу традицију неговања патриотских осећања, практично још од доба Турака и првих гусларских песама. Не постоји ни једна епска песма, било ког циклуса, а да она не саджи макар делић здравог националног поноса. Народно песништво је доживело свој врхунац у стваралаштву Филипа Вишњића, кога с правом називају ,,србски Хомер'', а попримило уметничку димензију у ,,Горском вијенцу'' владике Петра II Петровића Његоша. Средином 19. века, међу Србе долази романтизам, стидљиво и полако, а са њим и први стихови посвећени србској земљи, односно србском народу, у том стилу. Још је Бранко Радичевић у свом ,,Ђачком растанку'' величао србско царство и Небеску Србију, да би се тај ,,тренд'' наставио у песмама Ђуре Јакшића, Јована Јовановића Змаја, а доживео кулминацију у стваралаштву Дучића, Шантића, Ракића. Без обзира на тренутке дисконтинуитета србског родољубивог стваралаштва, данас се можемо похвалити завидном заоставштином када је овај тип поезије у питању.

Два велика србска родољубна песника - Јован Дучић и Милан Ракић

Када спознамо нашу националну књижевност овог типа, вероватно би многи констатовали: ,,Па добро, то је присутно и код других, суседних народа''. Ова констатација јесте тачна, али да ли је свуда та врста поезије оригинална?

Иако до пре само стотинак година маргиналан и мали народ, без своје државе више од осам векова, данас се Хрвати поносе својим ,,тисућљећем'', ,,славном домовином'', ,,богатом културом''. После распада СФРЈ и обнове хрватске државе, по први пут после 1102(НДХ се као творевина Трећег рајха не рачуна), у тој држави почиње да се развија култ ,,домољубне поезије''. Многи то сматрају тековином рата 1991-95, а свакако је највише утицао Марко Перковић познатији као Томпсон. Овај анонимни певач, популарност је стекао песмом ,,Бојна Чавоглаве'', снимљеном почетком рата, а у којој прети србским добровољцима да ће их њихова(хрватске војске прим. Аут.) рука ,,стићи и у Србији''. Песма иначе почиње павелићевским покличом ,,За дом, спремни'' , а занимљиво је, да је после ове песме, Томпсон изградио солидну каријеру певајући овакве и сличне песме. Треба још и напоменути то, да су ,,Чавоглаве'' заправо интегрална верзија песме ,,Нећете у Имотски'', настала због чисто усташких порука ове друге. Но, оно што је најбитније, сама песма је обичан плагијат.

О везама између усташког и партизанског покрета не траба посебно говорити, али да се мелодија једне партизанске песме, у нешто бржем извођењу, а уз то одсвирана на електричној гитари и модерним инструментима, пласира већ годинама као најпознатија домољубна песма, мало је знана чињеница. Паризанска песма ,,Сиви соколе'', настала у периоду Битке на Сутјесци има апсолутно исту мелодију, с тим што је ритам незнатно спорији, а завршетак у апсолутно истој равни. Песма описује ,,херојство'' Јосипа Броза и погибију Саве Ковачевића, а најмлађи аудио снимак ове песме је старији од Томпсоновог првенца добре три деценије. Захваљујући интернету, ова тврдња се лако може доказати упоређивањем песме ,,Бојна Чавоглаве''( http://www.youtube.com/watch?v=VvDkHG29gqM ) са песмом ''Сиви Соколе''(http://www.youtube.com/watch?v=Skue0ec5Bn8).

Део атмосфере са једног Томпсоновог концерта

Овај популарни хрватски певач, није се зауставио на копирању туђихе мелодија овде, већ је отишао и даље. Његова друга најпознатија и најсрбофобичнија песма ,,Аница, книнска краљица'', у коме прети да ће ,,запалити Крајину до Книна'', такође је плагијат, али овога пута, једне песме која је оригинално четничка, тј. Равногорска! Иако делује више него чудно, мелодија је више него слична ,,Песми народним првацима'', коју је Милан Мића Петровић снимио далеке 1981, више од деценије пре Томпсоновог хита. Свакако да је ритам спорији у ,,Песми народним првацима'', али основна мелодија је идентична. Врло лако се и то може упоредити: Песма народним првацима (http://www.micapetrovic.com/mp3/Pesma_narodnim_prvacima_.mp3), Аница, книнска краљица (http://www.youtube.com/watch?v=U2dS3XKJOqU).

Било како било, Томпсон није једини нити први који је србске песме копирао, неки су то урадили много пре њега, али и на много бестиднији начин. ,,Марширала краља Петра гарда'' је србска песма из Првог светског рата, иако је многи сматрају равногорском, а краљ Петар који се у песми помиње је заправо краљ Петар I. То није сметало хрватској тамбурашкој групи ,,Златним дукатима'' да 1991. сними песму ,,Корак иде за кораком''. Додуше, и та песма је интегрална верзија песме ,,Бој се бије, бије, усташки се барјак вије'',(видели смо да имају обичај да сниме проусташку верзију песме, па потом другу у којој неће бити поменут поглавник, мртви Срби и сл.) настале или за време НДХ или касније од усташке емиграције(тамбурашко извођење и делимично измењен текст неће никог заварати). Било како било, плагијат је овде више него очигледан: Златни дукати – Бој се бије, бије (http://www.youtube.com/watch?v=EPZC_IJvBaQ) , односно њена радикална верзија (http://www.youtube.com/watch?v=uN-8Nr-Z59M)

Иста група је 1991. снимила, уз тамбуре, још једну песму по чисто србској мелодији. Поново се ради о музици једне равногорске песме, коју је Милан Петровић снимио десет година раније. У питању је песма ,,Омладинци Равногорци'', настала још у периоду Другог светског рата. Наравно, тамбурашко извођење је и овде присутно као незаобилазан детаљ. Иако не можемо са сигурношћу да кажемо како је ова, па и остале мелодије, стигла до хрватских извођача, највероватније је, да се то догогило преко усташке емиграције, која је свакако пратила деловање србске емиграције, па тако и музику. Сличности су, и овде више него видљиве: Ој Хрвати, ој јунаци(http://www.youtube.com/watch?v=8rdW68lqwlg) Омладинци Равногорци(http://www.micapetrovic.com/mp3/Omladinci,_Ravnogorci_.mp3)

Милан Петровић Мића, најпознатији певач патриотских песама ван Отаџбине био је небројено пута мета хрватских плагијатора

Поред равногорских, наши западни суседи музичари, нису се либили да ,,мало'' измене и старије песме. Тако је стара србска патриотска песма ,,Ој Србијо, мати'', постала ,,Ој Хрватска, мати''(обично уз скандирање иде и додатак ,,Србе ћемо клати''). ,,Ој Србијо мати'' је настала почетком 20. века, по свој прилици пред Први светски рат, због спомињања Босне,Војводине и Лике, мада не треба искључити могућност ни да је настала пре, у 19. веку(податци су више него оскудни и варирају од извора до извора). ,,Ој Србијо мати'' су код нас први снимили протојереји Владо Микић и Радомир Перчевић још 1989. године, поводом шест векова Косовског боја, док је Мића Петровић то урадио 1984. За разлику од њих, Хрвати су песму, уз Хрватску замењену Србијом почели да певају тек крајем деведесетих и то на утакмицама (,,Ој Хрватска мати, Србе ћемо клати''). У новије време, на интернету се могу наћи верзије које се од наше песме разликују једино по томе што је Србија замењена Хрватском, а део који спомиње Црну Гору је избачен. Да је ово аутентична србска песма доказују нам и следећи стихови, које су наша браћа-небраћа преузели без икакве измене:

,,Срем, Банат и Бачка,

три срца јуначка''

Ако је Срем делом у данашњој Хрватској, а за време НДХ био је цео у њеном саставу, зашто се помиње Срем и можемо да разумемо. Али Банат и Бачка, нити су икад били део хрватске државе, нити имају значајан хрватски етнички фактор. Ово јасно указује, да се стихови односе на Војводину Србску, те да је ,,Ој Хрватска мати'' чист плагијат. Ој Хрватска, мати (http://www.youtube.com/watch?v=EV4vFS38QK4) и Ој Србијо, мати (http://www.youtube.com/watch?v=4shaVyGpSF8).

Никола Урошевић Геџа, познати певач србских патриотских песама, је 1991. снимио песму ,,Чувај нам Боже Србију'' која се налазила на истоименом албуму. Мелодија доста наликује на ону из равногорске ,,Планино мајко'', с тим што је ритам мало бржи. Поред Урошевића, ову песму су нешто касније певали и други извођачи, али од 1992, певају је и ,,домољубни'' певачи, почев од Ђанија Маршана. Музика је нешто измењена, али су стихови или слични онима из србске верзије или идентични. Хрватска је, свакако замењена Србијом: Чувај нам Боже Србију(http://rapidshare.com/files/106628550/Nikola_Urosevic_Gedza_-_Cuvaj_Nam_Boze_Srbiju.mp3) , Боже чувај Хрватску(http://www.youtube.com/watch?v=y2ut2dv_C_Q)

После равногорских и класичних родољубивих, отишло се и корак даље у присвајању песама. Овога пута, у питању је једна корачница Србског Добровољачког Корпуса, по имену ,,Ја знам свој циљ''. Избацивши део који спомиње Србију, ,,Савез извиђача Хрватске'' је добио своју химну. Ово је несумљиво плагијат, јер осим што је назив песме, као и 80% текста идентично, ова корачница је старија добрих 60 година од хрватских извиђача. Ја знам свој циљ(http://www.snp-zbor.com/mp3/Pesme%20pobede%20-%20ja%20znam%20svoj%20cilj.mp3) и као химна Савеза извиђача(http://www.sih.hr/vijesti/vijest.asp?poruka=172 погледати ,,Одлуку о химни савеза извиђача Хрватске'').

Србски добровољци марширају уз песму, не слутећи да ће иста постати химна младих извиђача Хрватске

Како знамо да се хрвстски национализам заснива на идеологији Анте Старчевића и његовог имењака Павелића, историја на присвајању територија које никада нису имале везе са хрватским етносом, језик је ,,позајмљен'' од Срба(лично Гај признао у ,,Даници илирској''), култура на заоставштини што Срба, што Аустро-Мађара, и најзад родољубиве песме на плагијатима србских песама, поставља се питање, могу ли се данашњи Хрвати звати нацијом? Ако неко не може да искаже љубав према сопственој земљи и народу, на најлакши могући начин за то, а да притом то његово дело има печат оригиналности, с правом можемо констатовати да је хрватска нација један вештачки производ. Хрватски менталитет најбоље описује управо један наш песник, велики родољуб, творац величанствене песме ,,Аве Сербиа'', Јован Дучић: Хрвати су најхрабрији народ на свету, не зато што се ничег не боје, већ зато што се ничега не стиде!

Апатија

Ако се нешто, поред неслоге, може окарактерисати као свесрпска појава, историјски дуговечна, онда је то свакако апатија. Ова грчка реч најбоље описује стање у Србији и српским земљама, али што је још горе, и у српском националном бићу. Учмалост, незаинтересованост, или једном речју бег од предачких завета и аманета, у српском народу 21. века је готово глобална појава. Апатија не траје од јуче, нити је почела бесправним проглашењем независности Косова и Метохије, она је, као баук одавно присутна српским небом и делује паралелно са јабуком раздора. Како се ова појава може сматрати готово психолошком одредбом Срба, ваљало би појаснити узроке и евентуалне последице даље денационализације српског идентитета.



Војвода Јован Стојковић Бабунски, симбол четничке акције 1903-1918, данас потпуно заборављен

Сећате ли се 1912. године? Да, у школама се и даље учи да је то она година у којој су Срби коначно ослободили Свето Косово, Стару Србију, своју Маћедонију. Иако формално у савезнштву, Срби, како србијански тако и црногорски, су поново понели највећи терет. Гинули су младићи испред Куманова, интелектуалци око Битоља, ослобађао је српски сељак Једрене. Две године касније, зачет је рат, који је првобитно требало да окупи све Србе западно од Дрине, а који се касније претворио у безглави интернационални југославизам. Ту је, можда и све почело, од погубности једног пројекта, чији су творци били романтичари уместо реалисти. 1918. године, моћна Аустро-Угарска монархија је престала да постоји, а на добром делу њених територија, јавља се још једна вишенационална држава – Краљевина Срба,Хрвата и Словенаца. Оно што додатно збуњује је чињеница да се неко одрекне својих националних интереса, зарад туђих. Управо то одрицање је слика свих данашњих сукоба и конфликата на Балкану. Српски политичари су се одрекли источног Баната, примера ради, да би заоштрили односе са Италијом, а све за рачун Загреба. Истина је да су се у новоствореној држави, готово сви Срби нашли у једној држави, али исто то је било могуће и у јединственој српској држави. У периоду 1918-1941. почиње нов усуд, који је у последње време достигао свој врхунац.


Југословенство је плаћено како главом краља, тако и многим главама Срба

Мали број српских интелектуалаца је увидео погубност овакве творевине. Многи национални хероји из протеклих ратова су Краљевину СХС видели као ново Душаново царство, а Хрвате и Словенце као своју ''истокрвну'' браћу. Међутим, реалност је била апсолутно другачија. Словенци, а нарочито не Хрвати југословенски покрет нису видели као нешто стално и вечно, каквим су га приказивали српски политичари. У државу са Србима се ушло, пре свега због опасности од потенцијалне српско-италијанске границе, предвиђене 1915. године. Како су године одмицале, политичка криза узимала све више маха. Хрватски политичари, виде своје шансе за оцепљењем јасније него у доба двојне монархије и почињу тежње за самосталношћу. Српска елита, опијена апатијом то не види. За краља и политичаре, све је идеално и прожето хармонијом, без обзира што су српске области десет пута сиромашније од оних насељених већином хрватским становништвом. Кулминација се дешава крајем 1928. године, када увреде са хрватске стране постају неподношљиве, да се част победника Првог светског рата морала бранити револвером. Па и после убиства браће Радић, слепило постаје још јаче – три народа постају један – Југословени, уместо да се држава подели.

Истовремено, јачају и други сецесионистички покрети. У Македонији, бугарски терористи вршљају, врше терористичке препаде и шире своју пропаганду. Срби исламске вероисповести, полако постају ''муслимани српскохрватског говорног језика'', док српска Фиренца, Дубровник, по први пут у историји постаје град са доминантним хрватским становништвом. Ништа боља ситуацја није ни у остатку Далмације, Срби католици полако, али сигурно постају Хрвати, па чак и неки Срби православне вере. И за све то време, Београд се бави хрватским питањем у Истри и крајевима који су под италијанском влашћу.

1939. створена је тзв. ''Бановина Хрватска'', држава у држави, историјски потпуно неоснована, чија је јужна граница, тотално неосоновано ишла све до Боке Которске! Српски интелектуалци опет ћуте, да би у истом стању дочекали Други светски рат и стварање ''Независне државе Хрватске'', те Велике Албаније, Мађарске и Бугарске.

ат се завршава победом антифашистичког блока, а победом комуниста код нас. Као и обично, поново преседан: поражени постају победници. Хрватска добија мало мање територије него у време Бановине Хрватске, Босна и Херцеговина постаје бастион ''братства и јединства'' са своја три народа, иако историја памти да је од вајкада тамо живео свега један народ, српски. Црногорци и Македонци добијају статус нације, мимо свих историографских и етнографских норми. У Македонији се спаљују српске крштенице, затиру српски споменици и преправљају презимена. Срби исламске вероисповести сада коначно и добијају статус посебне нације као ''Муслимани'', а Србија, мало већа него у време немачке окупације, једина има две аутономне покрајине, чија је независност готово сасвим могућа. Овде је пораз српских националних интереса био потпун.

Онда су дошле деведесете, које су, донеле нешто што се могло и очекивати – нове сукобе. Срби су почели помало и да се освешћују, црква више није била табу тема, слава такође. Али и то је било прекасно, јер су неки већ предвидели како ће изгледати нова Евопа, у којој, како смо и сами сведоци, за Србе нема много места. Срби, којих је мање него икада, махом теже да коначно створе јединствену државу. Македонци и ''Бошњаци'' су одавно посебна нација, Црногорци, иако остају у Југославији, све дубље тону у ''Дукљанство'', а Дубровник је одавно изгубио свој српски карактер. И по ко зна који пут, политичари издају интересе сопственог народа, а самом народу није до националне државе, већ до ''бољег живота''. Република Српска Крајина нестаје 1995. године, без много емоција код остатка Срба. Једноставно, све се завршило и по оној комунистичкој: ''Идемо даље'', а куда и како, није важно. Док су се водили ратови, много Срба је остало ван фронтова, или макар није ни покушало да помогне својим сународницима на било који начин.

Пре две године, Црна Гора је постала независна држава, под покровитељством заговорника идеје ''Црвене Хрватске'', Јеврема Брковића. Опет се и то дочекало прилично хладно, по принципу ''Нека га, сви ћемо у ЕУ''. Црногорски језик је одавно више од вица озбиљних лингвиста, а Црна Гора и Хрватска имају прилично пријатељске односе.

И на самом крају, шиптарски терористи су прогласили независност вековне српске територије, пошто су претходно, наше цркве и манастире прогласили својим. Званична Србија је одговорила прилично хладно, народ још и некако, али како ствари стоје све се поново препушта забораву. Све се више прихвата идеја о Косову као независној држави, протести су све ређи, једном речју, апатија поново делује. Домановићево ''Мртво море'', одавно је живо блато у коме сви тонемо, полако али сигурно. Они који се предају тону полако, а они који покушају да се спасу или потону одмах, или се избаве. Избор је на нама.

Косово за патике!

Косово за патике

17. фебруара, србски народ је још једном поражен. У последњих 60-ак година, после свих издајстава националних интереса, доживели смо да нам буде буквално отето, оно за шта су се наши преци борили од 1804. до 1912. САД су са својим савезницима(читати: полтронима) поклониле државу. Прелиставањем историјске литературе, може се доћи до закључка да је једина држава која је овако настала Израел,а истом импликацијом се може доћи до закључка да рецимо једна Корзика неће у скорије време добити независност.

Широм Србије се пробудио патриотизам, премда настао помало прекасно, лепо је било видети хиљаде младих људи који носе србске заставе и кличу кнезу Лазару. Али колико год била лепа слика мирних протеста, пре свега средњошколаца и студената, неко или нешто је то морало да поквари. Огорчени, демонстранти у Београду су кренули каменицама на амбасаде творевина нове плаво-жуте државе белих звездица(сличност између твораца БиХ и ''републике Косова'' пронађите сами). Иако су неке од зграда које су страдале у немирима наше зграде у којима су радили Срби, треба схватити гнев још једном огорчених људи. Међутим, оно што забрињава је чињеница да су протести изнедрили и хулигане који су под дејством алкохола почели да руинирају град. Ако разумемо зашто су каменице летеле у прозоре амбасаде Албаније, како разумети поломљене собраћајне знакове или преврнуте контејнере? 5. октобар није толико давна прошлост, али ни сличан сценаријо уништавања сопственог града. Једина разлика је што је то био праведан чин ''демократизације'' а последњи догађаји су ''слике повампиреног национализма и ксенофобије''.

Четири дана по самопроглашењу независности, србска Влада је решила да организује велики протест у престоници. Иако у актуленој коалицији има много више интереса него што се обично мисли, званично су сви прихватили протест. Међутим, истог дана је председник Тадић отпутовао у званичну посету Румунији, те се, ''случајно'' није могао појавити на протесту. И таман кад је неко добронамеран помислио како се Србија ујединила око важног националног питања, како су се Милорад Додик и Томислав Николић, после мноштва увреда помирили због Косова, десило се нешто што је толико сензационално да је једноставно морало да преокупира Си-Ен-Ен.

''Авет деведесетих'' је спалио америчку и друге амбасаде држава које су признале независност србске покрајине. Под још увек неразјашњењним околностима, страдао је један двадесетогодишњи младић, избеглица из околине Приштине, Зоран Вујовић. Покојног Зорана су те исте САД протерале са његовог огњишта 1999, са његових 11 година. У колико је неко и гајио наде да ће се једног дана стотине хиљада Срба попут Зорана вратити на Косово, проглашењем независности, та мала нада је била уништена и НАТО је показао своје право лице.

Један други догађај је, међутим, бацио сенку на трагичну погибију србског младића. Ради се о снимку који је као гром из ведрог (интернет) неба обасјао познати сајт ''Ју тјуб'', а у коме две ''урбане'' београђанке, у време молебана у храму Св. Саве без имало стида узимају све што могу из обијених продавница. Снимак под називом ''Косово за патике'' је брзо постао један од најгледанијих на овом интернет сервису, а убрзо се нашао и у информативној емисији ''телевизије'' Б92. Наравно, за овакво нешто криви су сви, а највише они који су изашли те вечери на протест, јер ''да није било протеста – не би било ни полупаних излога''. Оно што додатно ''зачињава'' целу ову причу је и касније јављање актерки снимка редакцији Б92 и то у веома бестидној и дрској изјави. По њима је 300.000 људи крало, а оне су дошле примарно због љубави према Косову, па су из ''огорчености'' почеле и саме да скупљају гомиле одеће. Као врх цинизма, једна од њих две је прокоментарисала како је ''ова држава расуло''!

Према последњим информацијама, ''ратнице за Косово'' су ухапшене, а шта ће бити са њима, али и са осталим јунацима разбијених излога, видећемо. Неки извори говоре да су обе младе даме чланице једне од проевропских странака, што би требало проверити. Прави патриота није лопов, а прави косовски заветник не износи патике из београдских продавница.

Заборављено четништво

Младен Стевановић

Заборављено четништво

Први део

Поводом 160 година ''Правила о четничкој војни''

Четништво се као вид герилског ратовања јавља много раније него што се обично мисли. Дубоко утемељено хајдучким и ускочким искуством, четништво представља свакако један од најјачих и најраспрострањенијих облика гериле у Европи 19. века

Герила

Герилско ратовање настаје у најранијим периодима ратовања, а самим тим и људске историје. Први догађај који би се могао везати за герилу јесте јеврејско војевање против Римљана у Галилеји, којима су одолевали пуне 3 године. Сама герила подразумева брзе,кратке и ефикасне нападе, лако наоружане борце спремне за брз покрет и диверзије и нападе на одређене тачке противничке војске. Дакле, оно што је пракса фронтовског ратовања, герила је супротност томе. Развојем људске историје и ратовања, развија се и герила. Сам термин је, шпанског порекла и значи ''мали рат''(guerra – рат). Присуство гериле у разним формама је неоспорно кроз многе ратове у историји, од Картагине до Другог светског рата, па и до данашњих дана. Треба нарочито истаћи Кубанску револуцију и Ернеста Гевару који је овој теми посветио књигу. Данас се герила често поистовећује са исламским тероризмом, тј. начином деловања Ал-каиде и сличних групација.

Герилско ратовање код Срба има дугу традицију, стару неколико векова, чија је круна, свакако, четништво или четовање, вид организованог отпора српског народа широм српских земаља.

Хајдуци

Падом Смедерева 1459. године, Србија се потпуно гаси и нестаје као држава. Српски народ се налази у неколико различитих држава тог доба, без своје државе, обезглављен и изложен сталним репресијама са свих страна, од Стамбола до Ватикана. Међутим, ратнички дух српски не јењава, свест о слободи доводи до појаве првих видова отпора. Како регуларне српске војске нестаје, јавља се потреба за новим облицима ратовања. У таквим приликама, сасвим спонтано се јавља герила која ће вековима бити позната као хајдучија.

Први документи који говоре о одметању Хришћана(пре свих Срба) од званичне отоманске власти, датирају из 16. века. Само име хајдук је турског порекла и има значење одметника,отпадника од власти. У хајдуке се одлазило из револта и освете, а мета хајдучких напада су трговци и зулумћари. Временом су настала неписана правила: хајдуци се организују у чете од по највише 20-ак храбрих и одважних мушкараца одређене старости; вођа чете се зове харамбаша; сиротиња,жене и деца се не нападају; у случају хватања неког хајдука, дужан је да не ода јатаке(људе који га током зиме прихватају); издаја се кажњава смрћу. У зависности од прилика у Отоманском царству, у одређеном периоду је било мање или више хајдучких чета, против којих су вођене потере, тзв. ''тефтиши''. Народ би био изложен великим репресијама уколико не би открио јатаке или помогао у хватању хајдука.

Подизањем Првог српског устанка, 1804. многе харамбаше са својим хајдуцима постају истакнути устаници. Титулу хајдучког харамбаше замењује титула устаничког војводе. Најпознатији из тог периода су свакако Хајдук Вељко Петровић и Станоје Главаш, док народне песме описују многе историјске и неисторијске харамбаше: Мали Радојица(историји непознат), Стари Вујадин(такође непознат), Старина Новак(романијски хадјук из 18. века), као и многе друге.

Стварањем аутономне Србије, назив ''хајдук'' се преноси на разбојнике и одметнике од регуларне српске власти, и као такав се задржава готово до Другог светског рата. Приказ хајдучије после слома турске власти најбоље су описали Светолик Ранковић(''Горски цар'') и Пера Тодоровић.

Ускоци

Ускоцима се називају Срби који су званично били у служби Млетачке Републике и Аустрије у борби против Турака. Први ускоци се јављају нешто после хајдука, а најчешће су то и бивши хајдуци у Отоманској империји. Ускочке акције се заснивају на ''ускакање'' на турске територије, брзе и хитре акције задавања ударца непријатељу и повлачење у регуларно утврђење Аустрије односно Млетачке(Сињ,Клис,Омиш и др.). Многе народне песме опевају подвиге и јунаштво ускока: Ива Сенковића, Стојана Јанковића, Вука Мандушића, као и многе друге.

Први помен имена ''четник''

Реч ''четник'' је пољског порекла и означава герилског ратника. Традиција четовања је преношена са колена на колено у српском народу, преузимајући елементе како хајдучије тако и ускочког начина ратовања. Именицу ''четник'' је сковао дубровачки Србин, Матија Бан, за потребе бораца Грбаљског устанка. Грбаљски устанак је вођен 1848. у залеђу Боке, и трајао је свега неколико месеци. Био је усмерен против аустријске круне, и водио се типично герилски. Своје интересе у овом устанку су виделе и кнежевина Србија и Његошева Црна Гора, па је тако Матија Бан превео са пољског постојеће књиге о герилском ратовању, а и самостално је, у складу са традицијом нешто унео. Тако су настала ''Правила о четничкој војни'' 1848. године. То је први српски уџбеник гериле, у коме се налазе бројне информације које ће, касније, свакако наћи своју примену. Тако се у књизи наводи да четник треба да је ''трезвен, отресит и смео", да четник треба да носи народно одело са капом и обележјем на њој, користи пушку,пиштољ,нож, те каква дисциплина треба да влада у чети. Утицај хајдуковања овде је очигледан, јер срећемо сличне кодексе понашања и облачења, као и начине нападања.

Тако четништво,тј. четовање постаје синоним за сваку герилску акцију усмерену на ослобађање српског живља од Херцеговине, па до Македоније. Убиство Смаил-аге Ченгића(1840.), које је опевао Иван Мажуранић, многи историографи сматрају четничком акцијом, због начина на који је извршено(изненадни напад).

Доказ да четништво све више узима маха је и рад капетана Љубомира Ивановића ''Четовање или четничко ратовање'' из 1868. године. Капетан Ивановић је проширио и продубио Банова ''Правила о четничкој војни'', али, што је још важније четништво се прихвата од стране званичне војске, и то много пре данашњих војних сила.

Четништво у ратовима 1876-1878

Као што смо већ напоменули, српска војска међу првима схвата предности герилских акција у одређеним моментима и околностима. Стога 1876, пред објављивање рата Турској настају прва званична правила која ће се примењивати на четничке одреде, као неку врсту специјалних јединица. Спремајући се за рат, Србија је у неослобођене крајеве слала обучене герилце, како би касније напредовање војске било лакше. Овде наилазимо на сличност са ускоцима, који су имали сличне задатке и циљеве. Први четнички војвода(турцизам ''харамбаша'' бива замењен словенском речју ''војвода'' насталом од глагола ''војевати'') био је нишки трговац Никола Коле Рашић. Он је руководио четама између Ниша и Лесковца, а сам је образовао чету од око 300 људи. Његов задатак је био да пробије пут војсци и олакша даље продирање на југ. Војвода Коле је, у Другом српско-турском рату први ушао у Лесковац и држао говор ослобођеном народу. Тодор Станковић Нишлија је међу првима организовао чету која касније улази у састав Добричког одреда(под командом Милоша С. Милојевића). Тоша Станковић ће касније бити један од преговарача у нишкој тврђави о предаји турске војске. Танасије Таско Узуновић је трећи истакнути четник, који успева да побегне из нишке тврђаве и приђе Колету Рашићу, чији је био нераздвојни пријатељ.

Кумановски устанак

У ишчекивању српске војске, почетком 1878 . народ кумановског и пчињског краја се, тежећи за ослобођењем, почео одметати на планине Козјак и Ђерман. Међутим, Албанци су, чувши такође српске топове, почели да пљачкају српска села и тероришу српско становништво. Тако је група од 17 Арнаута упала у кућу Србина Арсе Стојковића из села Ослара. Арса је погинуо убијајући вођу банде, а цело село се убрзо узбунило, тако да ни један Арбанас није изашао из њега. Истовремено, друга арнаутска банда је напала кућу бујановачког кмета Ташка. 40 Арнаута је силовало Ташкове снаје и ћерке, док је он са синовима везан гледао срамоту. Када су се ослободили, Ташко и његови синови су узбунили Бујановац и образовали потеру. Код Челопека, Арнаути су пресренути и срамота је опрана крвљу свих 40 разбојника. То више није био обичан сукоб, постао је то прави устанак, буна.

На збору у Куманову, народ је за вође изабрао попа Димитрија из Старог Нагоричана и Вељана Цветковића из Стрновца. Истог дана, устаници-четници су се спојили са српском војском под командом генерала Белимарковића. Читава Пчиња је устала у нади да ће се спојити са Србијом, али услед потписивања примирја између Русије и Турске, српска војска је била принуђена да стане код Ристовца. Услед успостављања границе, турски бегови,хоџе и војници су почели да се враћају, заједно са аскерима који су успоставили турску власт. Муслимански прваци су се састали на кумановском гробљу и одлучили да убију све што је српско у целом граду. Срби су, дознавши ово, одлучили да организују отпор, на састанку у кући проте Димитрија. На састанку је написана молба кнезу Милану да се овај крај припоји Србији и да им се пошаље оружије за даљу борбу. Управо је тада скована парола ''Уједињење или смрт'' која ће касније бити водиља многим четницима, али и постати име једне организације. Молба је пренета генералу Белимарковићу који је обећао две хиљаде пушака за устанике.

Преплашени, аскери нису ни смели да изађу из тврђаве. Али, од пошиљке оружија није било ништа, а како су Срби на збору у Куманову одбили понуђену амнестију, Порта је успела да, преко великих сила спречи Србију да помогне устанак. Паралелно са Турцима, и Бугари су радили на сламању устанка. Бугари, добивши од Руса обећање да ће имати државу од Црног до Јадранског мора, слали су своје агенте како би обесхрабрили четнике, али и поколебали њихову националну свест. Рад им је био олакшан путем аутономне цркве, Егзархије, чији су свештеници и монаси говорили становништву ''да они нису Срби него Бугари'', да ће ''сви њихови крајеви ући у састав Велике Бугарске'' итд. Срби, непоколебани, шаљу молбе кнезу Милану. Молбе су слали Срби из Охрида,Гњилана,Скопља, па и сами четници са Ђермана.

Но, Турска ипак одлучује, да угуши устанак у крви. Хафус-паша креће из Приштине ка Куманову са пет табора низама и са топовима. Како су устаници били типични герилци, тј. четници, доста их је изгинуло на Челопеку, а преостали су пребегли у Србију. Турци су спровели незапамћену одмазду, мушкарце су набијали на коље, жене силовали, а села палили. Велики број Српкиња је продат као робље, тог кобног 20. маја 1878.

Иако је устанак пропао, организоване су праве чете за даљи отпор. Огласили су се својим јунаштвом нове четовође: Илија Черкез из Црвеног града, Спиро Црневић из околине Прилепа, Младен Стојковић са Козјака(звани Чакр-паша), као и легендарни Мицко Крстић из Латова код Пореча. Уз Вељана капетана и Јаћима Челопечког, сви су, осим младог Мицка Крстића, страдали пре 1882, задајући у међувремену велике муке турским властима. Када је поп Димитрије умро у озлголашеној Канли кули у Солуну, то је био потпун крај првог четничког устанка.

Брсјачка буна

После великог краха Кумановског устанка, зулум турских власти је постао још јачи. Добровољци, четници, незадовољни успостављањем границе су решили да сами преузму одговорност ослобађања јужних крајева. На дан Светог Саве, 1881. устаници су се скупили код топличког манастира Светог Николе и позвали народ да им се придружи. Као вође су се истакли Илија Делија и Анђел, који су успели чак и да створе краткотрајну Брсјачку државу. Прво је букнуо Демир Хисар, затим Пореч, Кичево, и на крају Прилеп. Ту се уздигао Мицко Крстић, легендарни маћедонски војвода. Слободна територија је направљена за јако кратко време, Брсјачка држава, добила име по крају у коме је настала.

Бугарски егзархски владика, је дознао, да устаници желе да се повежу са Србијом и о томе обавестио руског конзула у Скопљу. Како је Русија тада подржавала бугарску политику на Балакну, дала је подршку Турској да угуши устанак. Ту је Брсјачки устанак био осуђен на пропаст.

На Ускрс исте године битољски валија је кренуо одрешеним рукама да угуши буну. Анђел није прихватио предају и на Врбенској планини сакупио је своје четнике и организвао борбу. Изгинуло је доста четника, али и Турака. Турци су одсекли Анђелову главу и послали у Битољ.

Илија Делија се предао, добивши бесу да ће сачувати живот. Пребачен је у Битољ, одакле је после недељу дана спроведен у Канли кулу(исту ону где је умро поп Димитрије).

Прилепска чета четовође Ђорђа је трагично изгорела у кући коју су Турци запалили после дуге и крваве борбе. Сам, остављен на милост и немилост Турцима, на Бабуни, Стефан Петревић, је попут Илије Делије одлучио да се преда. Званично је био помилован, али је после само неколико дана издахнуо.

Овако се завршила друга четничка буна у Македонији, створивши слободну територију две деценије пре ВМРО-вског Илинданског устанка.

Четништво у Босанско-херцеговачком устанку

Поред убиства Смаил-аге Ченгића, и овај догађај се везује за четништво. Устанак је почео Невесињском пушком у источној Херцеговини(1875.), а касније се проширио на целу Босну и Херцеговину. Тежња је и овде била уједињење са Србијом(Босне), а Херцеговине са Црном Гором. Вође устанка су називане војводама(као и четничке вође у Македонији), а устанак се завршио окупацијом Босне и Херцеговине од стране Аустро-Угарске. Споменућемо само неке од војвода: Богдан Зимоњић, Пеко Павловић, Голуб Бабић, Лука Вукаловић и др.

Четнички символи

Четници су били одевени у народну ношњу краја у коме су пребивали. То је била пракса још из Грбаљске буне и остала је и пренела се на касније догађаје. Ово треба схватити као израз народног отпора, али и као олакшицу у прерушавању и лакоћи маневрисања. Четничка капа је првобитно била херцеговачка капа, затим шубара, па и црногорска капа. На њој се налазила кокарда, крст, а често се носила и без обележја. Од оружија, користиле су се пушке, револвери, ножеви, а касније и бомбе, па чак и отрови(у акцијама с почетка 20. века). Оригинално четничко гесло ''Уједињење или смрт'' је настало у Кумановском устанку. Касније, почетком бугарског деловања, долази до размене тековина, па настаје парола ''Слобода или смрт''. Касније је овим двома натписима додавано ''С вером у Бога'', а дешавало се да се нађе и све заједно. После 1903. долази до нових слогана четничке борбе. Што се тиче лобање и две прекрштене бутне кости, њихово порекло је неизвесно, мада се најизвеснијим чини тумачење према коме је то чест символ смрти који се налази на иконама Христовог распећа. Хришћански дух четника је несумљив, јер су многи свештеници и монаси били подршка, а неретко и сами четовали.

Српско четништво у 19. веку, нарочито у другој половини, је дало доста јунака и доприноса ослобођењу српских крајева. Међутим, наша историографија није посветила довољно пажње овом славном периоду и великим јунацима који су са поносом умирали са српским именом на уснама.

И као Избори

Демократија је кад некопетентна већина изабере корумпирану мањину.

Џорџ Бернард Шо

Демократска Србија 20. јануара бира свог другог демократског председника. За оне који су заборавили, први је, актуелни Борис Тадић, јер су пре њега сви били председници скупштине са функцијом вршиоца дужности председника или полтрони Милошевићевог ''Србистана''. Полако улазимо, по ко зна који пут, у све могуће апсурде и парадоксе демократије који су набројани до сада, а неке ћемо и сами издвојити. Бићемо позивани да ''Узмемо судбину у своје руке'', гласамо ''ради наше деце и њихове перспективе'', те ''да раскрстимо са мрачном прошћошћу деведесетих''. Трагедија србског националног бића, доживљава, још једну перипетију.


Поред поменутих позива, бићемо преплављени огромним рекламним материјалом, од плаката преко новина све до телевизије. Са зидова одавно недовршених зграда ће нам се смејати стари знанци, у оделима од ''тричавих'' пет просечних плата. И најокорелијим мангупима је досадило да исцртавају ђавоље рогове по плакатима, премда ти рогови представљају праву слику и прилику Србије 2008. Ако и промашите плакат, билборд нећете моћи, јер се ипак за њега платило прилично. На страну то што је тим новцем могла да се помогне србска породица која месечно преживљава(не живи,него преживљава) са 4000 динара. Ако не излазите из куће и ово некако преживите, ТВ бомбардовања нећете никако. Политички маркетинг на телевизији је још скупљи од ''хартијеног'', али исто толико и делотворнији. На свакој телевизији ће нас угостити изнајмљени термини, џинглови са слоганима који ни трогодишњем детету нису занимљиви(''Јул је кул.''), па и по неки концерт који је кандидат организовао(стари добри ''Хлеба и игара''). Махаће се заставама, држати лекције из патриотизма, причати о тужној стварности у којој се налазимо, уз поменуте позиве о будућности и деци. Они смелији ће пак, позивати на егзекуције официра, ампутацију територије, полне,расне,верске,сексуалне и ко зна које више равноправности.

Од свих облика препуцавања, најтрагичнији је отворени студио. Два или више кандидата, крв и нож, оптужбе за крађе и преваре, прозивке о издаји, претње... А ако су случајно два кандидата у коалицији, или недај Боже кумови(што смо виђали), то неће умањити жар борбе. Ипак су ''идеје демократије и људска права'' изнад тих ''малограђанштина''. А кад прођу избори, дође други круг, један врло лако може подржати ''убицу/плаћеника/лопова'' који му је претходно био супарник у, нажалост типичном, препуцавању.

Слободном рачуницом се може предвидети сума од пар стотина милиона динара која ће бити утрошена из државне касе(читај: од нашег новца) на овавкво подсмевање разуму, хијерархији, а посебно староотачким заоставштинама, неретко и самом Православљу, на које ће се многи позивати током кампање.

Ова прича нема слика, довољно је мрачна и без њих. Последице југославизма, комунизма, па лажног национализма узимају данак у транзиционој демократији. Демократији, којој је ''фашиста'' Димитрије Љотић, с правом додао епитет ''јадна'' у безбожној Европи, коју је свети Николај раскринкао.

Срби, читајте књиге својих предака, па ћете знати који пут треба изабрати и како њиме ходити.

Парадокс Југославизма у очима појединих Срба

Парадокс Југославизма у очима појединих Срба

Већина данашњих Срба патриота се слаже у једном - Југославија је највећа грешка коју је српски народ направио у 20. веку, а можда и у целој историји. ''Троједини народ'', а посебно ''Братсво и јединство'' довели су до тога, да Срби данас немају решено своје национално питање, да смо ишчезли(и ишчезавамо) са територија које су вековима, па и десетинама векова биле наше. Поводљивим Србима се врло брзо свидела идеја јединства, братства и слоге са другим народима, иако ми те ''братске'' народе нисмо ни познавали, ни у историјско-културном ни у смислу њиховог менталитета. Многи интелктуалци и истакнути људи свог времена, нашли су се у огрмној заблуди. Међутим, постојао је и мали број људи, које с правом можемо ословити великим који су, пре готово 90 година увидели оно што неки ни данас не виде. Овим текстом представљамо три таква човека, два позната, али никад стављена на право место, док је трећи прилично анониман нашој јавности.

Војвода Живојин Мишић

О херојским подвизима нашег славног војводе може се нешто прочитати у књигама које обрађују нашу националну историју. Жућа, како су га од милоште звали, један од највећих српских војсковођа икада, човек чији се маневри проучавају на војним академијама, оставио је неизбрисив траг у нашој ратничкој историји. Поред војничког генија овог српског сељачког сина, красила је огромна интелигенција, далеко већа од свих политичара његовог доба.

Мало је познато да је управо војвода Мишић један од првих који је увидео пошаст југословенства још далеке 1919. године. У разговору са краљем Александром ''Ујединитељем''. Белешку која говори о војводином разговору са краљем сачувао је његов секретар Милорад Павловић, а повод разговора је Мишићева мисија у новоослобођеним крајевима Госпићу,Сиску,Вараждину, Загребу и другим местима. Када га је краљ Александар упитао за мишљење о Хрватима, славни витез је без сумље одговорио: Из свега што сам чуо и видео ја сам дубоко зажалио што смо се на силу Бога обмањивали некаквом идејом братства и заједнице…сви они једно мисле, то је свет за себе, ма са каквим предлогом да се појавиш…ствар је пропала…Ништа се неће моћи учинити. То нису људи на чију се реч може ослонити. То је најодвратнија фукара на свету, која се не може зајазити ничим што би јој се понудило. Мишић је у истом разговору предложио, да ако се ствари не промене, Хрвати добију своју државу, па нека ломе главу како знају. Када га је краљ питао где ће бити границе ако дође до поделе, Мишић је једноставно одговорио: Границе ће тамо бити где их ми повучемо, а ми ћемо их повући не онде где наше амбиције избијају на површину него онде где историја и етнографија кажу: где нам језик и обичаји, традиције и најзад где се сам народ по слободној вољи определи, па ће то бити и право и Богу драго. Уз све ово, Мишић је краља упозорио да ће се, ако га не послуша, горко кајати.

Краљ га није послушао, а ми можемо још једино да се кајемо и додамо овом великом Србину још по неки епитет.

Јован Дучић

Јован Дучић је несумљиво један од наших највећих књижевника 20. века. Међутим, осим што је иза себе оставио прелепу песму љубави према својој земљи, Дучић се бавио и политичком анализом и то у веома бурном периоду, средином Другог светског рата. И док су у НДХ Срби убијани на начине којих су се и сами СС-овци згражавали, ''Народно-ослободилачки'' покрет(за ослобођење ког народа се борио? питање аутора) је стварао нову Југославију, која се разликовала од претходне једино по томе што је унутар ње Хрватска без Херцеговине, коју је, као и многе територије добила на поклон ''споразумом'' Цветковић-Мачек. Нажалост, поред комуниста, и многи други српски политичари су маштали о Југославији по завршетку рата, неки додуше и са Великом Србијом као федералном јединицом. Једино је Јован Дучић, у својим студијама детаљно објаснио историјски развој југославизма, погубног, понекад више хрватског него српског, али и идола коме се Срби клањају и у кога верују иако нема ничега што би их повезало са тим. У својим текстовима који су излазили у ''Американском Србобрану'' пред сам крај живота, Дучић објашњава, прекорава, али и пророчки опомиње. Треба споменути и анализу психолошког профила Хрвата, као и њихових главних вођа тога доба, који су кокетирали подједнако србофобијом и југославизмом. Ове квалитетне и обимне студије су сакупљене у књигу ''Верујем у Бога и у Српство'', која је морала да чека (привидан) пад комунизма 1991. да би била објављена, јер комунистичке власти нису могле да дозволе да им један ''страни плаћеник'' и ''слуга капитализма'' руши свето ''братство и јединство народа и народности''. Иако објављена готово пола века пре, ова збирка студија објашњава и неке појаве које су биле присутне током деведесетих, а богами су ту и данас. Пре свега, ту је слепило српских политичара, национална учмалост, али и нерешено национално питање, као и глорификација највећих непријатеља овога народа. Онако како је некада Београд дочекивао Кватерника, тако Срби данас са овацијама дочекују хрватске певаче и ''умијетнике'', исте оне који нам тако срдачно, сваком приликом нуде секиру.

Дучићу само можемо захвалити на заоставштини, која ће нам, надамо се, једног дана помоћи да се освестимо.

Крста Цицварић

Крста Цицварић је један од оних Срба који су буквално заборављени, али само у Србији. Енглези су га давно ставили у свој лексикон новинарства. Да, Крста Цицварић је био новинар, пореклом са Златибора. По опредељењу је био социјалиста, што ће многима звучати чудно, с обизиром како излгеда социјализам у данашње време. Не улазећи у полемике о његовом животу, као и о критичким освртима на владику Николаја, можемо слободно рећи да је, такође увидео пошаст југословенства. У листу ''Балкан'' од 21. X 1936 износи, што многима тада није одговарало: критику стварања Југославије, уместо Велике Србије; као и Дучић обелодањује хрватски ''југославизам''; критикује српске политичаре због признавања некаквог ''хрватског питања''.
Место Велике Србије проглашена је Југославија. Тиме је хтело да се направи један компромис између српског и хрватског националног идеала, да се створи синтеза између Велике Србије и Велике Хрватске. Ова реченица довољно говори о озбиљној Цицварићевој анализи. Можемо са приличном сигурношћу рећи да је овај текст један од разлога зашто су га комунисти стрељали 1946, остарелог и слепог.

Остали који се нису слагали са радикалним југославизмом

Поред ова три човека, потребно је споменути још неколико људи који су увидели грешке наше националне политике. Ту је, пре свих Стеван Мољевић, који је, по окончању рата видео Велику Србију, али као део нове Југославије. Требало би споменути и организацију ''Уједињење или смрт'' у којој су неки видели управо противнике југославизма у коме нема места за српске националне интересе. Не треба заборавити да су многи чланови ове организације своје говоре завршавали са ''Живела Велика Србија!'', док је панславизам и југославизам код њих био мање-више маргиналан. После Солунског процеса, одређен број чланова је, нажалост постао поборник комунизма, те је тако и последња линија очувања интереса Срба пала.


Да би смо успешно разумели ситуацију у којој се данас налазимо, потребно је сагледати грешеке из прошлости. Ретроспективно, ту прво налазимо на југословенство у разним облицима. Његове корени се лако могу прозрети, у идејама о ''бијелим'',''црвеним'' и осталим Хрватскама, али што је још битније, треба се упознати са онима који су ишли, у то време, за истином, а не за већином. Само тако ћемо моћи да скупимо снаге и исправимо грешке на које су нас упозоравали. И на крају, остаје само једна порука, цитат Јована Дучића:

Ако држава није национална, онда је само једно велико предузеће, једна велика задруга, али не и - држава.

Ја сум Македонец

Младен Стевановић, поносни Србоман*

Ја сум Македонец

Добар ден. Ја се зовем Мицко, Мицко Крстев. Ја сум Македонец. Ви сигурно не знате шта то значи? То значи да сум ја онај Србоман из вицева са поголема говорна маната. Зато, мој изговор и није баш најболји. Ама, ћу се трудим, кол'ко могу, да разбрајете што вам зборувам.


Даклем овако, ја сум поносити Македонец. Македонците су онај храбри народ који је имао големог крала Александра Македонског. Е ми смо његови потомците. Нема везе што његова држава била сто километара јужно од мајкате Македоније, и што он није зборувао по македонски, ми знаемо да је наш. Због тога смо у велики конфликт ушли с они Грците.Они зборувају да је Александар њихов, те како то кажу сви светски историчари и антички записи. Ама, ми знаемо да они лажу, 'оће да нам га преотму. Александар је наш,Македонец, он нема ништа с Грците.

Ми Македонци, ми смо едан храбар народот. Ми смо имали нашег цара Самоила, најголемотог балканскотог владара. Он био господар на Бугарска, Србија, Грција, Албанија и многе друге землете. Ми не знаемо много о њему, али знаемо да је бил Македонец. Марко Кралевски е наш големот јунак, ког су Србите преузели и зборвају да је он некакав Србоман. Историјске книгите кажу да је био Србин, но то е лаж, он Македонец.

После славните дани на македонска нација у средни век, дошли Турците и постали господари на Македонија. Но, храбри Македонците се борили против Турците. Ми смо подигли неколико устанака, али историчари их нису забележили. Завера на Македонците е дуга и голема.

У 19. век се појавило солнце на на мајката. ТМОРО, односно ВМРО. То била наша револуционерна организација. Бугарите зборувају како е то њихова организација. Па шта ако е из Софие руководено на рад и ако бугарските официри били главните. Полкловник Протогеров не е бугарин. Ми подигли Крушевски устанак, славна буна против османските злочинци. Големите јунаци били потепани и устанак угушен.

А сад да ви кажем нешто о Србите. То е едан чудан народот. Прво окупирали Македонијата, у средни век, па зборували како смо ми Македонците Срби!!! Онда нам укинули нашу охридску архиепископиу и увели њихову патријаршију. Присвојили све наше храбре синове, од Марка Кралевског па до Јована Бабунског. Увек имали мерак да нас окупирају, од српско-турските ратови па на овам'. Слали њихове попове и учителе да нам кваре децу. Наши храбри херојите се борили са ненаоружани попови. Попови пружали голем отпор, па наше храбре комите морале да узимају ножите и да кољу. И то није било доста Србима, него и своје четнике слали да нас ''ослободе од Турците''. Едан од тих Србоманите био и Мицко Крстев, мој прадед. Он био голем Македонец, могу Срби да зборувају шта 'оће. Они вичу да он био Мицко Крстић, али то е лаж. Њега у турски затвор хтели да ослободе под име Мицко Крстев, ал' он није пристао. Рекао:''Ја несум Бугарин.'' Прави син на мајката Македонија. Даме Груев, такође голем херој. Он студирао у Белграду, и тад га Србоманите звали Дамјан Грујевић. Ама, он е Македонец, и крај.

И данас нам неки Србоманите зборувају како смо ми неки јужни Србите. Ми смо Македонците, синови вековнете културе и историе. Ми немамо везе са Србите, ни с Бугарите. Оно, наша мила заставата личи подоста на јапанску, но они то преузели од нас. Наш език нема никакве везе са српским. Седница на АВНОЈ то рекла и ми у то верувамо. Комунисти доста учинили да се разбије та српската хегемониа.

Браћо, Македонците, шиптари не нападају, но ми ће признамо независност на Косово како еуропејска земла. Ми приватизовали све фабрике, св продали и сад ће будемо део на Европските заједница. Не бригајте, наша Македонија има да буде од свети Прохор Пчињски до Белото море.

Овако нажалост данас изгледа просечно виђење једног ''македонца''. Част свим искреним Србима, који и у овим тешким временима сачуваше српско име у српској Маћедонији.

*Србоман је назив за српског четника из Маћедоније, који су према новој историји,, у ствари плаћеници који су имали за циљ да окупирају Македонију.